Бити савременик и сарађивати са људима који су у контексту одређеног времена доста и шире значили на неки начин обавезује из више разлога.
Радиша Гачић је таква личност и опроштај после смрти од њега се историографски подразумева.
Довољно је из богате биографије само енциклопедијски навести најсложеније и одговорне послове које је обављао са надпросечним успехом. Млади наставник матерњег језика из Рогачице крај Бајине Баште, захваљујући свом радном елану и социјабилности, после завршеног Правног факултета догурао је до челних позиција у Србији и Југославији. Бити секретар Централног комитета Савеза комуниста Србије, члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије, министар за рад, здравство и запошљавање, директор и потпредседник фармацеутских компанија значило је посветити живот човеку ентузијастички и идеалистички, са пуно разумевања, солидарности и хуманости.
Мени је стицајем околности сарадња са Гачићем била и остала у пријатном сећању. Доживљавао сам га, попут многих других који су га ближе упознали, као вредну, стручну и добронамерну личност са пуно врлина. Главна врлина која га је красила била је врло одговоран приступ послу и пријатељски наступ са педагошком подлогом у контакту са људима.
Као тзв. друштвено-политички радник, а био је то у правом смислу, како му и име (Радиша) симболично предсказује, учинио је многа добра дела (недовољно знана) широм Србије и у оквирима задужења у Југославији, часно и достојанствено. Колико је људи било код њега са својим мукама и дилемама и отишло са решењима, колико је средина обишао и разговарао, није вођена евиденција, али се знало да ће Гачић свестрано и свесрдно помоћи.
Својом корпулентном појавом изазивао је пажњу и поштовање, а још више озбиљним садржајима разговора и казивања прожетим и подрињско-ерским хумором. Лично је написао доста реферата и докумената, одржао говора. Једно казивање од пре 10 година, на комеморацији Радовану Ристановићу (1951–2016), његовом прерано преминулом некадашњем шефу кабинета, заслужује посебну пажњу. Оно понајбоље одсликава две врле и драге личности.
Стога је и оно неизоставни део овог сећања у сажетом виду (целина се може прочитати у књизи Весне Николић-Ристановић „Човек са сунцем на длану“). То казивање уједно може бити и сведочанство о једном времену и личностима које остављају дубље трагове, као Радиша Гачић и Радован Ристановић.
„Ни у умирању нема реда, правичности и правде. Јер да има, данас би се од мене опраштао Раде, а не ја од њега. Мој друг и пријатељ Раде и ја смо се упознали пре скоро 35 година, као сарадници у ЦКСКС. Од почетка наше сарадње били смо не само коректни сарадници него и блиски и добри другови, а затим искрени и поуздани пријатељи. Више година смо најближе сарађивали, а потом, стицајем околности, сарађивали смо не тако непосредно, али ипак врло блиско, у влади Анте Марковића. Никад у нашем послу није дошла до изражаја субординација, већ искрена сарадња, испуњена поверењем и поузданошћу да ћемо заједно решити дилеме и проблеме који су пред нама. А било је много и дилема и проблема. Највећа искушења, притиске, претње и подметања у животу имао сам у том периоду свог живота и рада. Сигурно да ни Радету уз мене није било много лакше. Све то је проживео заједно са мном, подржавајући ме и храбрећи, уверен да је на правој страни, без колебања и помисли да се повуче у мирније воде, а могао је. Красили су га лично поштење, скромност, мудрост и одмереност, стрпљење, принципијелност и постојаност у ставовима које је заступао. Бранио их је не галамом, агресивношћу, бахатошћу и дисквалификацијама, које су често омиљено средство у политици и политичкој борби, него аргументима и чињеницама. Такав је остао и касније, радећи друге послове. Скоро читав радни век провео је у турбулентним временима, када су се мењале не само власти и партије на власти него и државе, друштвена уређења, савези и савезници, а са њима и људи, њихова убеђења, карактери, принципи, губила пријатељства, али и животи. Но Раде је остао, без обзира на послове које је радио, на својим основним људским и политичким ставовима и принципима. Његово политичко опредељење било је за демократско друштво са што вишим степеном социјалне правде, за равноправност људи и народа и личне слободе, у добро, на тим принципима, уређеној држави.“
Наведене изворне речи Радише Гачића (1938–2026), преминулог 12. октобра, могу послужити и као подсећање и трајно сећање на њега самога. Посебно са врлинама које је имао и које је видео у другима. Тежњи да се буде часно и заједно и када је лепо и када је тешко.
Радишин-Галетов однос према Југославији, Србији и завичају био је испуњен љубављу и пожртвовањем. Скоро онако како се односио према породици (супруга Бисерка, ћерке Светлана и Ана, унуци Теодор и Миа, зетови Миодраг и Владимир).
Слободан В. Стојановић, Београд